HRONOLOGIJA EKSPEDICIJE ″SRPSKA NA KROVU AMERIKE″
-Prve ekspedicije iz Republike Srpske i  prostora Bosne i Hercegovine, na najviši vrh Anda i Južne Amerike ,Akonkagva (6962mnv)

Organizator ekspedicije: Planinarsko društvo Javorina Pale.

Učesnici: Slobodan Simikić, Malden Lukić, Bojan Minić, Milan Kovačević i Srđan Vasić

Datum izvođenja: 21.02.2007.-30.03.2007.

Fotografije

UVOD

Planinarsko društvo ″Javorina″ iz Pala osnovano je 10.12.2002. godine, nakon osvajanja Mon Blana na Alpima, 06.09.2002. godine.
2003. , u julu, P.D.Javorina u sastavu Ljubo Jovanović i Dragan Rabota osvaja Materhorn 4478m, najizazovniji vrh Evropskih Alpa.
Organizacioni odbor alpinističke ekspedicije Srpska na krovu Amerike, osnovan je 15.12. 2006. godine. Na godišnjoj skupštini donešena je odluka da se na Akonkagvu krene između 25.01. i 25.02. 2007. godine. Odlučeno je da u sastav ekspedicije uđu najbolji i najspremniji planinari iz Republike Srpske. Izbor je na kraju sužen na 6 ljudi: Srđan Vasić (22) iz Prijedora P.D. ″Klekovača″, Milan Kovačević(23) iz Pala P.D. ″Javorina″, Bojan Minić (27) iz Pala, Slobodan Simikić (46) iz Bijeljine P.D. ″Majevica″, Mladen Lukić(28) iz Pala P.D. ″Javorina″. Šesti član Mariana Lukić je odustala zbolog ličnih problema. Tako da je ekspedicija brojala pet članova, za vođu ekspedicije odabran je Mladen Lukić.


PRIPREME

Bilo je nemoguće organizovati ekspediciju da krene 25.01. zbog praznika i neradnih dana, pa je zato određen drugi rok, 25.02. 2007. godine. Pripreme su se djelile na: organizacione, finansijske, tehničke, fizičke i psihološke. Za organizacione i finansijske pripreme bili su zaduženi Bojan Minić, Milan Kovačević i Mladen Lukić.     
Organizatori ekspedicije su posjetili Vladu Republike Srpske i g-dina Proku Dragosavljevića, ministra porodice, omladine i sporta koji je stao uz ekspediciju i pomogao u daljem organizovanju.Takođe,  posjetili su i Rafineriju ulja ″Modriča″, pomogli su i ″Srpske šume″, grad Istočno Sarajevo, Opština Pale, P.D. ″Javorina i drugi. Ovim putem se zahvaljujemo svim prijateljima ove ekspedicije!
Fizičke i tehničke pripreme su bile pod rukovodstvom Slobodana Simikića i Milana Kovačevića. Sastojale su se u selekciji alpinističke opreme i medicinskog paketa, vježbe napredovanja u navezi, te cijelodnevni usponi na Romaniju i Jahorinu pod teretom od 25 kg. Psihološke pripreme su se sastojale u detaljnom proučavanju ekspedicija iz drugih zemalja, a naročito dosadašnjih ekspedicija iz Srbije,  pod rukovodstvom Dragana Jaćimovića iz Beograda.
Nakon okončanih priprema, može se reći da su Bojan Minić i Srđan Vasić djelovali najspremnije i da su zaista bili u kondicionoj prednosti u odnosu na ostale. Međutim, na  Andama se ponovo pokazalo da kondiciona spremnost nije presudna,  i vjerujem zbog proširenog kapaciteta pluća i povećane potrošnje kiseonika, da su oni koji su bili najjači po kondiciji imali ponajviše problema sa razrjeđenim kiseonikom. Iz našeg skorog iskustva reklo bi se da je za uspjeh presudna sposobnost prilagodljivosti organizma na izuzetno ekstremne uslove koji vladaju na visinama od preko 5000 metara.




HRONOLOGIJA PUTA

21.02.2007.
U srijedu u 14.00 h, poslije višemjesečnog pripremanja, pozdravili smo se sa Palama i zaputili ka Banjaluci i Prijedoru. U Prijedoru su nas čekali Slobodan Simikić i Srđan Vasić. Odatle smo obavili još jedan telefonski razgovor sa Draganom Jaćimovićem, koji se upravio bio vratio sa Anda i koji nas je obavijestio da je na baznom logoru ispod Akonkagve sve porušeno zbog ogromne oluje i nevremena. Iz Prijedora samo krenuli dalje ka Zagrebu, i aerodromu Pleso.

22.02.2007.
Nakon problema sa prenosom opreme na granici sa Hrvatskom, morali smo da se spustimo na drugi graničn prelaz, malo južnije i oko 05.00 h smo stigli do aerodroma Pleso, nakon nimalo ugodne noćne vožnje. Let je zakazan za 08.00 h, tako da smo imali dovoljno vremana da se prepakujemo i odmorimo. Ukrcali smo se u avion u 08.00 h i poletjeli ka Minhenu. Iz Minhena samo letjeli za Sao Paolo, gdje smo stigli oko 22.00 h po lokalnom vremenu.

23.02.2007.
Noć smo proveli na aerodromu u Sao Paolu i u 08.00 h napustili smo Brazil i poletjeli ka Buenos Airesu. Za dva i pol sata ugodnog leta i pogleda na zaliv i zapadnu obalu Atlantika, slećemo u Buenos Aires. Vrijeme je bilo vedro i sunčano. Buenos Aires napuštamo u poslijepodnevnim časovima i udobnim „kama“autobusom sa ležajevima putujemo ka zapadu zemlje, u Mendozu.

24.03.2007.
U Mendzu stižemo oko 12.00 h i minibus prevozom stižemo do hostela Čimbas, gdje smo prijavili boravak do 26. 02. jer je bilo potrebno pribaviti neophodnu opremu i dozvole za penjanje. Ovaj dan smo iskoristili za upoznavanje grada.

25.02.2007.
U nedelju smo podigli dozvole u subsekretarijatu za turizam u gradu i posvetili se organizaciji transporta viška opreme. Na Jaćimovićev prijedlog kontaktirali smo agenciju Lanko i Osvalda. Tako da smo imali dogovor sa radnikom Hoseom da nas sa mulama čeka sutra poslijepodne. Kupili smo autobuske karte do ″Puento del Inka″, za ponedjeljak poslijepodne.

26.02.2007.
Rano ujutru smo obavili kupovinu neophodnih stvari i autobusom se uputili ka nacionalnom parku ″Horkones″. Bilo je problema sa agencijom za transort, ali je na kraju sve dobro riješeno. Višak opreme od oko 100kg, je preko agencije ″Grahales″, sa dvije mule poslat ka baznom logoru. Pođo iz agencije ″Grahales″ nam je rekao da smo došli u pravo vrijeme i da je ljetnja sezona bila loša zbog vjetrova i oluja. Prenoćili smo nedaleko od ulaza u Nacionalni park ″Horkones″(2850mnv).

HRONOLOGIJA USPONA

27.02.2007. -1. dan
Ustali smo rano, spakovali se, čekirali dozvole i krenuli ka Confuluensiji, treking kampu na 3300mnv. Dan je bio miran, bez jakog vjetra. Prešli smo viseći most preko rijeke Rio Horkones. U Konfuluensiju smo stigli nakon 4-5 sati hoda. Čekirali smo dozvole. Niko se nije žalio na zdravstveno stanje. U kampu je bilo 3-4 kompanije i svega nekoliko planinara.

28.02.2007.- 2. dan
Ustali smo u 05 h. Posjetili smo doktora, koji je nakon pregleda krvnog pritiska, pulsa i saturacije ustanovio da je kod Bojana i Srđana pritisak previsok i da ne bi trebali krenuti ka baznom logoru. Odlučili smo da napravimo aklimatizacionu šetnju ka logoru Plaza Francia na 4 200 mnv. Šetnja je trajala čitav dan. Svi smo imali lagane glavobolje. Pili smo dosta tečnosti. Napravili smo snimke ispred glečera Akonkagve i fotografije ispod veličanstvene južne strane Akonkagve i  krenuli nazad. Bilo je fascinantno susresti se sa ovim južnoameričkim džinom po ovako lijepom danu, ali i otkriti kako su južne strane te koje su pod snijegom, za razliku od naše hemisfere. Kasno u noć smo bili ponovo u Konfuluensiji. Posetili smo doktora. Bojan je i dalje imao visok pritisak, pa smo odlučili da ja i on ostanemo tu još jedan dan. Kod Srđana je gornji pritisak spao sa 170  na 140 i ja sam mu predložio da ostane još jedan dan sa nama na Konfluensiji kako bi se stabilizovao, međutim on je insistirao da sutradan krene ka baznom logoru na vlastitu odgovornost. Doktori su mu dali zeleno svjetlo, mada je on bio na samoj granici kad je u pitanju krvni pritisak.

01.03.2007.- 3. dan
Bojan i ja smo dan proveli u Konfuluensiji. Imali smo kraću šetnju niže od kampa i nazad. Bojanu je stanje bilo bolje. Uveče smo saznali od rendžera, da je ostatak našeg tima uspješno stigao da baznog logora Placa de Mulas na 4300m.

02.03.2007.- 4. dan
Krenuli smo ka baznom logoru oko 09 h. Pet sati nam je trebalo da pređemo ogromnu dolinu Plaja Ančiju, a zatim je usledio strmi dio, konačni uspon do Place de Mulas na 4 350 mnv.Za ovaj dio puta nam je trebalo oko 4 do 5 sati. U kamp smo stigli veoma iscrpljeni. Bojan i Srđan, koji je izašao ispred nas,  su mi pomogli da iznesem svoj ranac poslednjih nekoliko stotina metara! U kampu je bilo još svega 2-3 ekspedicije. Čekirali smo dozvole. Posjetili smo i doktora da provjerimo naše zdravstveno stanje.  Bojan je i dalje  imao glavobolju i povišen pritisak. Momci su prethodni dan postavili svoj šator, a mi smo podigli i utvrdili i drugi šator.
Kod Srđana je stanje bilo loše, satuarcija tj. Zastupljenost kiseonika u krvi, mu je bila pala ispod 70%, što se smatra donjom prihvatljivom granicom. Svi smo se nadali da će se to stanje popraviti kroz par dana odmora u baznom logoru. Prošetali smo do hotela Refugio. Javili se satelitskim telefonom našim porodicama i poslali mail  medijima, na čelu sa  RTRS-om . Plan je bio da Slobodan i Milan postave kamp na 5 450mnv. Nido de Kondores. Vrijeme je stabilno, prognoza dobra.

03.03.2007. -5. dan
Rano smo ispratili Slobodana i Milana ka Nido de Kondoresu. Ostatak dana smo proveli u baznom logoru. Stanje kod Bojana se stabilizovalo. Kod Srđana je i dalje bila loša satuarcija, kao i njegovo raspoloženje, što je razumljivo.Ovaj sam problem i sam nosio na svom „želudcu“ i on se prenosio uveliko i na moje raspoloženje.
Hotel Refugio je radio samo još danas, jer je bio kraj sezone. U kasnim večernjim satima Slobodan i Milan su se vratili sa Kondorovog gnijezda, nakon što su postavili  šator na 5430 mnv. Kod Slobodana je prisutna jača glavobolja, dok je kod Milana dosta lakši slučaj. Dogovorili smo se da sutra Bojan i ja izvršimo aklimatizaciju do 5000mnv i ako bude lijepo vrijeme da produžimo do Nido de Kondoresa i iznesemo zalihe hrane i gasa za dalji uspon. Vremenska prognoza je dobra.

04.03.2007. -6. dan
Bojan i ja smo rano krenuli. Dan je bio izvrstan. Polako smo se kretali, pratili rad srca i puls. Do logora Kanada na 5 040 mnv stigli smo nakon 3 sata hoda. Poslije fotografisanja nastavljamo dalje i oko 16 h stižemo u Nido de Kondores. Ponovo su bili prisutni znaci  glavobolje. Utvrdili smo šator koji su prethodni dan postavili Slobodan i Milan, i ubacili hranu i gas. Pojeli smo supu, obavili dokumentaciju i krenuli nazad oko 18h, ali smo se složili da smo pogrešili, zadržavši se ipak  predugo na Nidu.
Kasno uveče smo bili u Placa de Mulasu. Saznajemo da je Srđan helikopterom deportovan nazad u Horkones zbog stanja sa niskom saturacijom koje se nije popravljalo. Ovaj gubitak je izazvao veliko razočarenje za naš tim, ali smo ipak bili zadovoljniji sa činjenicom da je Srđan sada na sigurnom, i da mu više ne prijeti nikakva opasnost po zdravlje. Očigledno da je njegova odluka da dan ranije krene ka baznom logoru bila kap koja je prelila čašu.
Plan za sutra je bio da Milan i Slobodan krenu ka Nido de Kondoresu, ali bez vraćanja nazad.

05.03.2007.-7. dan
Rano ujutru Slobodan i Milan su se upakovali i krenuli ka Nido de Kondoresu, ovaj put sa namjerom da se gore i zadrže. Bojan je bio nešto bolje, ali je i dalje imao visok pritisak i satuarciju ispod 70%, stalna glavobolja. Za razliku od Milana i Slobodana, mi nismo koristili nikakve lijekove, pa čak ni daimoks, za preventivu visinske bolesti. Ova pretjerana samouvjerenost je i nas koštala zdravstvenih tegoba nešto kasnije.
Nadao sam se da će biti bolje do ujutru. Proveli smo dan u kampu.

06.03.2007.- 8 dan
Stanje se kod Bojana popravilo i doktor nam je dao dozvolu da krenemo, ali oprezno. Upakovali smo još jedan šator. Pojavili su se oblaci. Krenuli smo ka Kanadi oko 13 h. Dan je bio težak. Bojan se žalio na pritisak. Stigli smo do kampa Kanada, vjetar je pojačao pa smo odlučili da prenoćimo na 5 040 mnv.Ubrzo je počela oluja. Udari  vjetra su bili jaki i jezivi. Počele su prolijetati prve pahulje i magla je počela da se spušta. Raspoloženje je uprkos svemu bilo pozitivno. Ipak, ubrzo se kod Bojana pojavila glavobolja, a žalio se i na grlo, začepljen nos, pritisak u očima i glavi. Oluja je trajala čitavu noć, ali su naši šatori dobro podnosili udare vjetra sa Pacifika.

07.03.2007.- 9. dan
Ujutro sam se pozdravio sa Bojanom, koji je bio u vidno oslabljenom stanju i koji je sasvim razumnom odlukom, odmah krenuo nazad kako ne bi dalje iznuravao svoj organizam i isprovocirao još veće probleme. Ja sam nastavio naprijed za Slobodanom i Milanom. Uslijedilo je napornih pet sati penjanja do 5 430 mnv. Bio sam potpuno iscrpljen do Nido de Kondorasa. Panjanje je bilo mnogo napornije nego prije dava dana. U Kondorasu zatičem Sloba i Milana, koji su dan ranije bili na 5 900 mnv .Smjestio sam se u njihov šator, ali zbog oklijevanja da odmah uđem i sklonim se sa vjetra i čekanja da se napravi mjesto u šatoru, slijedi probijanje  i ubrzo nakon toga podhlađivanje.
Veoma sam naivno postupio, ne sklonivši se odmah u zaklon sa ovog jakog vjetra, i dovoljno je bilo 15 minuta van zaklona da naglo izgubim tjelesnu toplotu.
U šatoru mi Milan  priprema čaj. Dok pijem čaj , imam osjećaj kao da ga proljevam pored sebe i ubrzo veoma neprijatna  hladnoća mi  kreće iz stomaka i hladi cijelo tijelo. Prvi put uzimam tablete za visinsku bolest, koje Milan i Slobodan koriste  od Konfuluensije, što je sasvim normalno i pametno sa njihove strane. Ali ni to sada ne pomaže i ubrzo sam bio primoran da cijelu noć duvam sebi topal vazduh u njedra kako bih zagrijao srce i krvotok i povratio tjelesnu toplotu. Napolju je ponovo bjesnila oluja. Pred zoru sam uspio da se konačno zagrijem i cirkulacija u nogama mi je proradila. Osjetio sam veliko olakšanje, ali i umor. Oluja je kroz ventilacione otvore naduvala snijeg u šator, koji se pohvatao po našim vrećama za spavanje.

08.03.2007. -10 dan
Budim se premoren od sinoćnjeg naprezanja, dok se  Milan i Slobodan  spremaju da krenu ka kampu Berlin na 5 900 mnv, po drugi put. Pozdravljam se sa njima, ali poslije kraćeg razmišljanja, pakujem stvari, i nakon dva sata krećem za njima. Magla koja je iznenada prekrila cijeli plato Kondorovog gnijezda me zbunjuje i gubim put. Ulazim u uspon previše desno i krećem da se uspinjem preko sipara koji se pruža ravno od Nido de Kondorasa ka Berlinu. Strmo je. Magla se razilazi i shvatam da sam otišao previše desno. Shvatam da je prekasno da se vratim na standardni put, ako mislim da stignem do Berlina i pokušavam da procijenim kuda je najbezbjednije da nastavim uspon. Prolazim veoma strmu dionicu polovično prekrivenu ledom i snijegom i sad sam već visoko iznad Kondorovog gnijezda. GPS pokazuje da sam na 5 700 mnv. Nailazim na strmi snježni nanos u vidu strehe i odlučujem da pređem na stijenu sa moje lijeve strane. U bilo kojim drugim, iole normalnim uslovima ovakvo penjanje bi obavezno moralo da se osigura sa klinovima. Teško ali oprezno se uspinjem do manjeg kamenog platoa. Pravim pauzu. GPS pokazuje da sam na 5 900 mnv., koliko iznosi Berlin. Pretpostavjao sam da se jurišni kamp ipak nalazi iza padine do čijeg sam vrha imao barem još 100 metar visinske  razlike.
Krećem dalje, na desno, pa gore. Na pola puta do izlaza pravim pauzu i uočavam drveno sklonište koje je ostalo na balkonu, ispod ,na lijevoj strani. Prošao sam 20 m od njega, aliga nisam primjetio zbog kamene terase. Vraćam se nazad, otvaram vertikalna vrata  i na njihovo veliko iznenađenje zatičem unutra Slobodana i Milana. Objašnjavam im da sam došao sa lijeve strane i da sam potpuno pogriješio put, i zamalo da ih prođem. Odlučili smo zbog mene ostati još jedan dan na Berlinu, kako bih se i ja mogao pripremiti za finalni uspon. Osjetio sam veoma jaka i neravnomjerna pulsiranja srca, zboh prevelikog napora i iscrpljavanja, ali i zbog visine i pritiska.
Noć je protekla u topljenju snijega i pripremi vode za sutra. Bili smo sami na jurišnom logoru Berlin , na 5900m..

09.03.2007. -11. dan
Još jedan dobar dan. Krenuli smo na aklimatizaciju i ispeli se na 6 100 mnv. Vjetar je jak. Prošli smo Placu Kolera, čiji izgled zaista i opravdava ovaj naziv. Malo ispod Bijelih stijene na 6100metara smo postigli i svoje nove lične visinske rekorde i napravili par izuzetnih fotografija sa masivom Anda i visokih vrhova u pozadini.
Ubrzo se vraćamo u sklonište. Glavobolja je prisutna kod svih. Predveče stižu vodiči ruske ekspedicije i postavljaju šatore oko kolibe. Odlučujemo da krenemo oko 03 h, da bi ranije stigli do vrha. Noć je prošla u pripremi vode i odmoru pred finalni uspon. Ja sam slomio gornju jedinicu na zaleđenu tablu čokolade, što predstavljao samo još jedan problem više za mene. Plaćao sam skupo svoje neiskustvo, ali ne i preskupo.

10.03.2007. 12. dan
Oko tri sata se budimo, kupimo zastave, kamere, vodu, navlačimo dereze, a svu  suvišnu opremu, uključujući i stativ za kameru,  ostavljamo u skloništu. Strašno je hladno. Spori smo. Pokušavamo da se što bolje zaštitimo od hladnoće, jer je napolju sigurno -40 C. Osjećamo kako nam se ledeni vazduh zavlači pod nokte i pod kožu.
U 04 h konačno polazimo. Već nakon prvih sat vremena, zaostajem  za Slobodanom i Milanom oko 500metara, što je rezultat slabije aklimatizacije. Idemo utvrđenom stazom, koja se od ostatka terena razlikovala po tome što je bila prekrivena tankim slojem leda i snijega kojeg su utabale brojne ekspedicije u toku protekle penjačke sezone. Vidljivost je dobra, vedro je i hladno. Prolazimo pored Piedra Negro( Crne stijene)  na 6 200 mnv. Sviće. Vjetar je slab. Stižemo ispod prevoja Indipedensija.
Iznenada  vid počinje da mi se muti i srce ubrzano da lupa. Zovem Milana i Slobodana. Pravimo pauzu i polako izlazimo do srušenog skloništa na 6 300 m.n.v. Pravimo veliki odmor, od najmanje sat vremena. Meni je u ovom momentu bilo izuzetno loše, tako da ne mogu ni koraka dalje.Potpuno mi je jasno da su ovo već simptomi iscrpljenosti , kao i visinske bolesti. Vjetar je jak ali je i dalje vedro. Uzimam pilulu protiv visinske i naljevam se vodom do poslednje kapi. Slobodan i Milan nastavljaju polako dalje. Razmišljam šta da radim.
Nakon što mi se vid ponovo razbistrio i stanje stabilizovalo, krećem oprezno tragovima dvojice ispred mene. Izlazim na omanji prevoj i tada se jasno vidi cijeli put do Kanaleta, završnog uspona na sam vrh. Polako osluškujem otkucaj srca koje se smirilo nakon pauze u Indipedensiji. Milan i Slobodan su sada  na 300 metara ispred mene. Osjećam se malo bolje nakon sat vremena hoda i konačno ih stižem pred ulaz u Kanalet (pećina). Na ulazu pravimo veliku pauzu, pogled na zapadne Ande sa 6600 mnv je nestvaran, silne i raznolike boje planinskih vrhova i snijeg i led na južnim stranama vrhova visokih od 5000 do 6000 metara ostavlja bez daha i ispunjava neobjašnjivom srećom. Možda najbolji trenutak cijele ekspedicije. Snimamo foto i video kamerama. Milan priznaje da je izuzetno umoran, ali da ne osjeća nikakve bolove.
Pretpostavljam da je bilo oko 8-9 ujutro kad smo krenuli uz Kanalet. Sipar je izgledao zastrašujuće. Činilo se da u svakom trenutku može da krene neka kamena lavina i odnese nas u ambis. Preuzeo sam vođstvo i krenuo uz Kanalet, činilo se da mu nema kraja i uvijek bih gledao da sam sa desne strane sipara gdje je preovladavao snijeg, jer se činio dosta stabilnijim. Osjećao sam kako mi kamera i baterije koje sam držao pod pazduhom postaju zaista veliko opterećenje i smetnju da se posvetim usponu na miru. No sa druge strane sam svjestan potpuno koliko je važan video dokumentacija uspona i materijal koji treba da prezentujemo medijskom kućama sa kojima imamo potpisam ugovor o pokroviteljstvu.
Na sredini sipara Kanaleta sam primjetio da se jedna tačkica iz daljine veoma brzo približava i da ubrzo stiže na ulaz u Kanalet. Pitao sam se da li je to možda Nehtor, momak kojeg sam upoznao sa Bojanom dok smo hodali kroz Plaju Ančiju, i kojeg smo  zadnji put ga vidjeli na Kanadi prije oluje. Bilo kako bilo, on je i dalje grabio i konačno se srećemo na oko stotinjak metara od vrha. Mladić koji nas je sustigao je francuz i zove se Žerom .Dolazi iz Bordoa, njegova ekipa je, kaže, odustala. Slobodan je sada na čelu naše male grupe i svi se pitamo gdje je taj vrh. Saginjemo se do zemlje dok dišemo. Pravimo odmor poslije svaka 4 koraka. Veoma iscrpljujuće. Oko 13 časova izlazimo na krivi plato od oko 50-ak kvadrata na čijoj sredini se nalazi krst koji smo dosad gledali samo na razglednicama i slikama iz ekspedicija Dragana Jaćimovića!  
Vrijeme je zaista bilo izvanredno, Bogu hvala.Kratko olakšanje nakon napornog uspona. Popadali smo oko krsta po platou. Jedva smo se uspravili da snimimo naš uspijeh sa foto i video kamerom. Izmijenjali smo zastave na vrhu i snimili veoma bitan  foto i video materijal i time ovjekovječili uspijeh prve ekspedicije iz Republike Srpske na ovaj veoma značajan svjetski vrh! Sunčeva svjetlost je izuzetno jaka na ovoj visini, i potrebno je bilo zaštiti oči od refleksije UV zraka od kamen i led. Vjetra gotovo da nema. Potpuno neočekivano. Nakon parola: “REPUBLIKA SRPSKA”, “OPTIMA MODRICA”, “LJEPOTA ZIVOTA” koje je zabilježio naš kolega iz Francuske, krećemo nazad nakon više od pola sata provedenog na vrhu Anda. Na krstu koji se nalazi na vrhu Južne Amerike smo zalijepili naljepnice u vidu srpske zastavice , na kojoj smo ispisali naša imena i datum.
Od vrha nismo sišli ni 30 metara i tu srećemo rusku ekspediciju. Rusa je bilo oko 10-ak, bili su, kao i mi, veoma iscrpljeni i svi su pitali jedno te isto- ”Koliko još do vrha”?
Pred veče stižemo do Berlina. U kolibi zatičemo Argentince, tri čovjeka. Podjelili smo kolibu na pola, nas trojica na jedan kraj, a na drugi, trojka iz Buenos Airesa! Glavobolja je bila prisutna cijelu noć, ali ne kao na vrhu! Osjećali smo radost i oduševljenje postignutim uspjehom.



11.03. 2007. -13. dan

Pokušaj da ujutru otvorim oči mi nije pošao za rukom, jer je svjetlost sunca kad smo podigli vrata,  strahovito, poput noža , sjevnula i bol mi je prošao kroz cijelo tijelo. To što nema snijega na vrhu od 7000 mnv, ne znači da možete da skinete zaštitu za refleksiju sa očiju. Refleksija od kamen je jednako opasna kao i od snijeg i moja nerazumna odluka da ne nosim zaštitne naočale na vrhu me koštala vida naredna 3 dana. Bolovao sam od akutnog planinskog sljepila.
Stavio sam zaštitne naočale unutar kolibe i zatvorili smo vrata dok se nisam upakovao. Kad sam izašao nije bilo dovoljno ni to što imam naočale, već sam morao da okrenem potkapu naopako i da gledam kroz tkaninu. Štapove u ruke i pogled ispred nogu. Korak po korak, Slobodan je išao ispred mene i navodio me. Užas!!! Na Kondoresu sav posao oko sklapanja šatora i kupljenja viška opreme pao je na Milana i Slobodana, a ja sam, jer sam bio izuzetno spor i u „defektu“, nastavio pravo niz padinu, ka Kanadi i „Placi de Mulas“.
U baznom kampu sam odmah posjetio doktora, dobio kapi za oči i morao sam da koristim zaštitne naočare naredna dva dana. Bojan je već bio otišao za Mendozu. Predveče su mi se pridružili Milan i Slobodan.

12.03.2007. -14. dan
Bilo je oko 10h kada smo ustali. Lijeno smo se pakovali. Otišao sam da pronađem neku mulu za naše stvari. Poslali smo naše stvari nazad u Refugio u „ Puente del Inka“sa grupom mula koja je transportovala rusku ili ukrajinsku ekspediciju, nisam siguran. Razmišljajući da ćemo stići do Horkonesa do naveče, rekli smo gaučosu da nas sačeka u Puenta del Inki da preuzmemo stvari. To baš i nije bilo ostvarivo , imajući u vidu naš umor. Slobodan je već bio upakovan i na putu za Konfluensiju. Ja sam se zadržao da se zahvalim doktoru Diegu Rapiu koji je pazio na nas tokom boravka ekspedicije na baznom logoru i ne stižem da obezbjedim vodu za povratak, oslanjajući se na to da Milan ima dovoljno zaliha za silazak do Konfluensije. Milan i ja smo krenuli zajedno. Bio sam pod ogromnim teretom i Milan je ubrzo nestao ispred mene. Nakon dva sata sam dehidrirao, a nisam mogao da stignem onu dvojicu koji su bili već u popriličnoj prednosti i oni bi samo sačekali da se ja pojavim iza brda i nastavili bi dalje. U jednom momentu sam strčao u rijeku i nalio se vodom, koja se kasnije pokazala bakteriološki neispravnom i koja mi je zadala brojne probleme u povratku kući i nakon povratka.Uz mnogo napora kasno u noć stižemo u Konfluensiju.

13.03.2007. -15. dan

Jutro je bilo predivno, ustao sam prilično rano, provevši noć pod otvorenim nebom u bivak vreći. Na povratku smo fotografisali krda divljih konja. Zajedno smo stigli do rendzerske postave na ulazu u park. Pokazali smo video i foto materijal i upisali su nas u zvanični registar alpinista koji su osvojili vrh. Uslikali smo i registar jer nije bilo moguće dobiti  sertifikate, koji su u drugim nacionalnim parkvima poput Kilimandžara i Denalija, uobičajna praksa.
U poslijepodnevnim časovima napustili smo Horkones i uputili se ka selu Puento del Inka . Pokupili smo stvari koje su stigle sa mulama. Neko  je otvarao burad sa našim stvarima, i sve je bilo ispreturano.Vjerovatno su mislili da se nećemo pojaviti zbog našeg kašnjenja.  Ubrzo je stigao autobus za Mendozu, ubacili smo stvari i krenuli. U večernjim satima smo bili u Mendozi.




BORAVAK EKSPEDICIJE U JUŽNOJ AMERICI

14.03.2007.
Ovaj dan Bojan i ja smo iskoristili za šetnju po Mendozi. Našli smo zubara da popravi moj zub. To veče smo napravili malu proslavu povodom našeg uspješnog osvajanja vrha.

15.03.2007.
Dan smo proveli u Mendozi. Planirali smo otići do Čilea. Ja sam se prijavio za rafting turu rijekom Mendozom, jer sam se tim sportom dosta bavio proteklih godina na Tari i jako me interesovalo kako to izgleda na njihovim rijekama.
16.03.2007.
Ovaj dan sam proveo na raftingu na Cero Negru. Dionica na rijeci Mendoza je duga 25 km. Rafting je trajao tri sata i bilo je to dobro iskustvo.Na pauzama smo sretali krda divljih lama. Po povratku u hostel Čimbas saznajem da Milan, Slobodan i Srđan ostaju u Mendozi, jer žele da idu na kurs penjanja. Bojan i ja smo uzeli autobuske karte za Santijago de Čile za sutra ujutru.Ovo je veoma jeftin način prevoza u Južnoj Americi.Mislim da nas je cijeli put do obala Pacifika i Vinja del Mara koštao oko 30 eura po osobi, a prevezli smo se oko 700km u jednom pravcu.

17.03.2007.
Krenuli smo autobusom za Čile u jutarnjim satima. Put kroz srce Anda je bio fantastičan. U Santijago smo stigli poslije sedam sati vožnje. Za razliku od Mendoze, u glavnom gradu Čilea je dosta je skupo, ali neuredno i prljavo. Smestili smo se u hostel Čili.

18.03.2007.
Ovaj dan smo proveli u obilasku Santijaga, grad sa oko 5 miliona stanovnika. Bilo je zanimljivo, ali veoma loše u poređenju sa Argentinom. Uzvienje iznad grada -San Kristobal je bilo jedino mjesto vrijedno posjete.

19.03.2007.
U jutarnjim časovima napuštamo Santijago i krećemo za Vinja del Mar, najatraktivnije ljetovalište u Čileu. Smijestili smo se i otišli na pacifičku plažu, na kojoj nije bilo skoro nikoga, jer je kraj sezone. Okupao sam se u Tihom okeanu, kao što sam i bio  obećao po silasku sa Akonkagve. Uveče smo se ukrcali u autobus i polako krenuli nazad u Mendozu.

20.03.-27.03.2007.
Narednih šest dana proveli smo u Mendozi, upoznavajući grad. Kupili smo suvenire za nas i za naše pokrovitelje. Bili su to rezervni dan za vrh, u slučaju da nas vrijeme ne posluži na planini. 26. 03. u 19 h , krenuli smo iz Mendoze.

27.03.2007.
U Buenos Aires stižemo rano ujutru. Odlučili smo da nađemo prenoćište jer je let tek sutradan u 14h 45 min. Obišli smo centar grada, Puerto Madeiru i skromno proslavili Bojanov rođendan.

28.03.2007.
Poletjeli smo u 14h 45min iz Buenos Airesa za Sao Paolo i dalje za Minhen.

29.03.2007.
Bila je to najkraća noć u našim životima, jer smo letjeli u susret suncu. U Minhenu nismo dugo čekali i ubrzo smo bili u avionu za Zagreb. U Zagreb smo stigli u poslijepodnevnim časovima. Autobusom smo krenuli za Sarajevo.Sa Slobodanom i Srđanom smo se oprostili u Banja Luci.

30.03.2007.
Nakon više od mjesec dana bili smo kod kuće.

Uspjehom alpinističke ekspedicije „SRPSKE NA KROVU AMERIKE“ i osvajanjem 7000metara visoke Akonkagve,  napravili smo najveći uspjeh u ekspedicionizmu Republike Srpske i uopšte Bosne i Hercegovine i stoga se u ime svih članova naše ekspedicije, kao i P.D.javorina Pale, zahvaljujemo ministarstvu za porodicu, omladinu i sport, kao i vladi Republike Srpske, Rafineriji ulja Modriča, Civilnoj Zaštiti Republike Srpske, Gradu Istočno Sarajevo i gradonačelniku g-dinu Radomiru Kezunoviću, Opštini Pale i drugim pokroviteljima. Zahvaljujemo se i brojnim ljudima koji su učestvovali u organizaciji ovog sportskog projekta ,a  prvenstveno ljudima iz planinarskog društva „Javorina“ Pale, koji su nam pružili svu neophodnu pomoć u veoma zahtjevnoj organizaciji ove ekspedicije.

Hvala još jednom svima koji su pomogli da realizujemo ovaj projekat i koji su bili uz nas!


12.04.2007. u Palama                                

Vođa ekspedicije- Mladen Lukić